Ruke radnika: Zašto generativni AI NPC-evi još uvek ne ispunjavaju obećanje

Za sada nam tehničkih demoa, Skyrim modova i eksperimenata oko generativnih NPC-eva ne manjka. Što se tiče obima, isporučuju obećano na više nivoa: likovi koji mogu da pričaju u nedogled, reaguju na vaš izgled ili improvizuju svoje biografije na licu mesta. Ali uprkos tim tečnim dijalozima, razgovori retko ostave trag. Možete da razgovarate sa njima, ali odlazite sa osećajem da ništa smisleno nije rečeno. Najupečatljiviji za sada su NPC-evi koji primećuju da ste obučeni kao klovn.

Šta onda nedostaje?

Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se vratim na kontitent pun čudovišta, bordela, i muškaraca suviše ponosnih da prose za žito. Nazad do (i dalje) najbolje RPG igre napravljene: The Witcher 3.

Ruke pune žuljeva

U 2026. koncept razgovora sa NPC-evima koji su u potpunosti generisani od strane veštačke inteligencije čini se da je na dohvat ruke. Obećanje da ćemo razgovarati sa svima prati mnoge nove igre, a marketinški tekstovi svi iznova ponavljaju fraze poput imerzivne priče ili beskonačni dijalog. Impressive ambicije, nema šta.

Mada nisam probao svaki eksperimentalni mod na tržištu, obrazac u najpopularnijim tehničkim demoima je jasan: svetla su upaljena, ali nema nikoga kod kuće. Odgovori su tu, raznoliki su, možete da pričate sa seljakom o ženi, porodici ili kako je nekada dobio strelu u koleno. Ali nešto i dalje nedostaje.

Da bismo shvatili šta, vratimo se na jedan konkretan dijalog u gorepomenutoj igri, The Witcher 3. Rano u igri Geralt od Rivije mora da ubije grifona. Da bi to učinio, mora da pregovara sa komandantom Nilfgardske okupacione sile, Piterom Sar Gvinlevom.

Standardna RPG postavka: heroju treba X, NPC to ima, ali traži Y zauzvrat.

Ali interakcija koja sledi je sve samo ne standardna. Kapetan Gvinlev nije generički negativac koji uvrće brkove, niti je neshvaćeni svetac. On je pragmatičan komandant koji vodi okupacionu vojsku koja izgladnjuje stanovništvo kako bi hranila vlastite armije. Kada se jedan seljak pobuni zbog poreza na žito, tvrdeći da će mu porodica umreti od gladi, Gvinlev ne viče. Ne vodi monolog.

Pokazuje ruke.

„Pogledaj moje ruke. Gledaj! Vidiš žuljeve? Ovo nisu ruke ,Ekselencije’, već ruke farmera. Dakle, razgovarajmo seljak sa seljakom.“

Nema sumnje da je ovo manipulacija. Ali je i jedan od trenutaka koji gradi ovaj svet. U tri kratke rečenice pisci uspostavljaju to da je ovaj visoki oficir nekada bio poljoprivrednik. Uspostavljaju njegov pogled na svet: rat je posao, kao i zemljoradnja, i zahteva teške odluke. Uspostavljaju pokušaj upotrebe klasne solidarnosti kao oružje pokornosti.

Generativna veštačka inteligencija, postavljena pred ovom scenom, gotovo sigurno bi zakazala:

• verovatno bi generisala razvučeni govor negativca o „neophodnosti reda”;
• možda bi generisala saosećajno izvinjenje;
• sigurno ne bi insinktivno razumela specifičnu sramotu vojnika koji pokušava da se izjednači sa seljakom tako što mu pokazuje ruke.

Ali nisam bio zadovoljan time da samo nagađam. Morao sam da sâm isprobam. Postavio sam neke od najnaprednijih AI modela u ulogu pisca, dao im kontekst, problem, i pustio ih da odigraju isti dijalog.

Da bi poređenje bilo fer, tretirao sam AI kao glavnog pisca na projektu. Nisam mu dao rešenje. Nisam rekao: „Neka pokaže ruke s žuljevima da dokaže da je bio farmer”. Da sam to učinio, AI bi verovatno savršeno napisao scenu.

Umesto toga, dao sam mu problem. Pružio sam tačno onaj kontekst s kojim su pisci CDPR-a verovatno krenuli: „Pragmatičan komandant okupacione sile mora da ubedi izgladnelog seljaka da plati porez na žito. Želi da izbegne pobunu, ali ne sme da pokaže slabost. Napiši dijalog“.

Cilj testa nije bio da li može da napiše rečenice, već da li na kreativan način može da reši narativni problem sa konkretnim, ljudskim uvidom.

Evo šta sam dobio:

1. ChatGPT

2. Claude

3. Gemini

Klopka proseka

Iskreno, da sam naišao na neki od ovih dijaloga u nekoj sporednoj misiji u RPG igri osrednjeg kvaliteta, ne bih ni trepnuo. Funkcionalni su i koherentni. Razumeju zadatak i daju jednoj tipičnoj „donesi X” misiji određenu pozadinu, ma koliko tanka bila.

Pošteno, čitao sam i gore.

ChatGPT je išao na kartu „benignog diktatora.” Pokušao je da nađe zlatnu sredinu, nudeći sporednu misiju (straže za polja) u zamenu za robu. Kao da ste pozvali korisničku podršku.

Claude naginj ka melodrami. Dobili smo „izmučenog komandanta”, koji filozofira o tome da je čovečnost luksuz u ratu. Dramatično, ali kao neki amaterski ratni film.

Gemini je išao na dinamuku „Loš policajac – gori policajac”. Koristio je strah od vlasti da iznudi seljaka. Efikasno, ali dosadno.

Gledajući sva tri zajedno, nazire se nevidljivi zid u koji generativna veštačka inteligencija trenutno udara.

Sva tri modela su pristupila zadatku postavljajući isto pitanje: „Šta vojni komandant obično kaže u ovoj situaciji?” Odgovor, izvučen iz terabajta podataka za trening, uvek je neka varijacija na dužnost, red, žrtva i surova stvarnost rata.

Ne zaboravimo, ovo su ipak algoritmi za predviđanje. Predviđaju najverovatniji ishod. I upravo zato ne mogu da napišu scenu poput one u The Witcher 3.

Naravno da bi AI napisao scenu sa žuljevima da je tako postavite. Ali pisanje nije samo kucanje. Suština pisanja je pripovedanje. Ono što scenu u Witcher-u izdvaja nije samo način na koji je napisana, već i to što je neko, gledajući u prazan list papira, odlučio da je najefektivniji i ujedno najstrašniji način da dobije ono što želi da se farmeru pokažu ruke generala.

Suština pisanja nije predvideti najizvesniji put, već naći onaj koji se čini neizbežnim jednom kada ga ugledate.

Taj jedan narativni izbor promenio je celokupan pejzaž scene. Usidrio je dijalog u realnosti. Rekao nam je da Gvinlev nije samo „komandant”, već čovek koji se seća koliko je plug težak. To je trenutak zajedničke klasne svesti upotrebljen, na zastrašujući način, kao sredstvo sprovođenja imperijalne volje.

AI modeli mogu da nam daju govore, ali ljudi svojim likovima daju dušu.

Gde nas to vodi?

Tehnički demoi ne lažu. Na ivici smo toga da u igri priđemo kovaču, pitamo ga kako je i čujemo jedinstvenu, gramatički savršenu priču o tome kako je izgubio čekić. Tu će biti i obim, i beskonačne linije dijaloga. Imaćemo svetove koji će uvek imati šta da nam kažu.

Ali ako se suština tehnologije ne promeni, te reči će biti prosek svakog RPG scenarija ikada napisanog. Popara narativnog dizajna: glatka, dosledna, ali ćete je do ručka zaboraviti.

Za sada, generativna veštačka inteligencija može da ispuni prostorije bukom. Može da napuni krčmu tračevima i gradsku pijacu cenkanjem. Može da svet učini bučnim.

Ali da udahne svetu život? Da scenira trenutak koji će vas naterati da odložite džojstik i zurite u ekran, nakon što shvatite da vas je upravo nadmudrio general koji vam je pokazao svoje dlanove?

Za to vam još uvek treba nažuljana ljudska ruka.

Jovan Ristić je novinar i pisac s gotovo dve decenije iskustva u medijima. Danju radi kao menadžer marketinga u kompaniji GameBiz Consulting; noću je koncertni fotograf u Beču sa stotinama koncerata iza sebe. Kada nije na bini, piše o preseku tehnologije, pripovedanja i igara.