DIY igre u jednoj dimenziji – Robin Baumgarten u Beogradu!

U okviru ovogodišnjeg program Playing Narratives, koji zajednički organizuju Goethe-Institut, Francuski institut u Srbiji i SGA, od 16. do 25. novembra biće predstavljena jedinstvena izložba festivala A MAZE. iz Berlina, sa desetak video igara autora iz celog sveta, koje igrači najčešće mogu isprobati u galerijskim prostorima ili na festivalima – takozvane “arthouse games”. Jedinstvena prilika za mlade kreatore igara i najširu publiku da upoznaju jednu novu dimenziju video igara, koja nije okrenuta komercijalnom uspehu već istraživanju granica kreativnosti i samog medija.

U saradnji sa Nordeus Fondacijom, SGA, Goethe-Institut i Francuski institut u Srbiji kao inicijatori projekta upriličili su i dve radionice za srednjoškolce, kroz koje je prošlo 40 polaznika koji su imali priliku da rade sa Robinom Baumgartenom, istaknutim dizajnerom hardvera i interaktivnim umetnikom iz Berlina. Robin je programer eksperimentalnih hardverskih igara baziran u Berlinu. Polazeći od AI i komercijalnih razvojnih igara, sada gradi na razvoju interaktivnih umetničkih instalacija i nagrađivanih eksperimenata koji koriste prilagođene kontrolere za igre, kao što su Line Wobbler i Wobble Garden.

Upravo je Line Wobbler predstavljen u okviru izložbe Playing Narratives x A Maze.:Pop-up Arthous Games Show, u galeriji Grafički kolektiv, od 16. do 25. novembra. Iskoristili smo ovu priliku da sa Robinom porazgovaramo o njegovom radu i dugačijim, eksperimentalnim i umetničkim pristupima dizajnu interaktivnih igara.

SGA: Dolaziš iz inženjerskog miljea. Kako si se odlučio da zakoračiš u, ili se našao u domenu interaktivne umetnosti? Da li je to bila svesna odluka ili spontani preokret?

Robin: Pomalo i jednog i drugog! Oduvek sam bio zainteresovan za igranje video igara, a od kada sam naučio da programiram – i za pravljenje igara. Pravim ih od svoje 12-te godine. Počeo sam sa onim za mobilne uređaje dok sam studirao računarstvo. Nešto kasnije, počeo sam da eksperimentišem sa hardverskim aspektima igara, kao što je pravljenje prilagođenih kontrolera za PC igre ili kreairanje svojih igrivih instalacija “od nule”. Ove razigrane instalacije su prilično izazovne iz inženjerske perspektive, ali se takođe smatraju prilično umetničkim. I otkako sam napravio Line Wobbler pre nekoliko godina, događaji, muzeji i festivali su bili uzbuđeni upravo zbog ovih instalacija, koje su me više gurnule u svetinteraktivne umetnosti.

SGA: Igre i projekti u koje si uključen su daleko od standardnih formata tržišta igara i pritisaka monetizacije. Koji su prostori i konteksti u kojima se obično predstavljaju, doživljavaju i igraju ovakve igre?

Robin: Kada napravite fizičku hardversku instalaciju, prilično je teško prodati je široj publici, pošto postoji samo jedna (bar u početku). Ova retkost projekat čini zanimljivim za izložbene prostore koji su specijalizovani za prikazivanje neobičnih i iznenađujućih oblika razigranih medija, na primer muzeja, festivala i događaja. Oni ne žele samo da prikazuju igre na računaru ili konzoli, jer te igre jednostavno možete igrati i kod kuće. Ali velika interaktivna instalacija je nešto što možete doživeti samo na malo mesta, što moju umetnost čini jako pogodnom za njih.

SGA: Sa druge strane, da li razmišljaš o tome da razviješ prave gotove proizvode koji mogu da dosegnu širu publiku, počnu da se pojavljuju kao stalne instalacije u nekim javnim prostorima, ili čak domovima ljudi koji ih mogu nabaviti? 

Robin: Da, bilo bi sjajno imati kompletan umetnički proizvod koji možete kupiti za igranje kod kuće! Postoji nekoliko koraka koji su nezgodni, i verovatno bi zahtevali pomoć poslovnog i proizvodnog partnera, ali nisam još stiga dotle. Generalno, želim da moju igrivu umetnost igra što više ljudi, a ne samo da projekti čame u nekoj galeriji.

SGA: Koliko je živa globalna scena alternativnog hardvera? Da li se preklapa i sa takozvanim “makers” pokretom? Gde gledati kako bi se upoznali sa više umetnika kao što si ti, osim na festivalu A Maze.?

Robin: Scena je mala, ali raste! Svake godine, na alt.ctrl.GDC se izlaže mnogo kul hardverskih igara tokom GDC developerske konferencije u San Francisku, na primer. Granice tog “makers” pokreta je zaista mutna, samo početna tačka može biti drugačija. Na mreži, postoji zanimljivo skladište razigranog hardvera Shake That Button, na primer.

SGA: Projekti na kojima radiš su delimično u domenu elektronike i mikrokontrolera, delom kodiranje. I radiš dosta kroz “uradi sam“ etos (DIY). Da li bi preporučio neke javne, otvorene resurse za učenje nekih od ovih veština?

Robin: Resursi i tutorijali oko mikrokontrolera bukvalčno cvetaju na mreži, posebno oko Arduino ekosistema. Bilo koja kombinacija senzora i izlaza sa Arduino-om kojih se setite verovatno je već urađena u nekom obliku, a za njih je lako “proguglati” tutorijale. Još jedan interesantan pristup za početnike koji nisu programirali su mikrokontroleri koji podržavaju drag-and-drop razvoj, kao što je BBC MicroBit. Mogu se u potpunosti programirati u pretraživaču prevlačenjem blokova na ekran a, za početak, postoji mnogo tutorijala.

SGA: Živeo si u Londonu, a sada si u Berlinu. Kako bi opisao ove dve scene kada su u pitanju indie i eksperimentalne igre?

Robin: Prilično su uporedivi, s tim da London verovatno ima zreliju scenu sa mnogo događaja i mreža podrške. Međutim, preselio sam se u Berlin tek pre dve godine tokom pandemije, tako da je moja izloženost berlinskoj sceni još ograničenija, i dalje je istražujem korak po korak!

SGA: U Beogradu si predstavio “jednodimenzionalnu” igru koja deluje prilično jedinstveno. Reci nam kako to funkcioniše i koja je “tehnologija” iza toga? Takođe, kakva je budućnost ovog projekta?

Robin: Ta igra se zove Line Wobbler, i to je jednodimenzionalni “dungeon crawler”. U potpunosti se igra na dugačkoj LED traci, koristeći opružni džojstik kao ulaz, i brzi Arduino kao procesor. Ima i zvuka, a ceo paket je kompletna igra sa nekoliko nivoa, borbama sa bossovima, skrivenim fazama i visokim rezultatima. U igri, vaš avatar je predstavljen zelenim svetlom, a neprijatelji su crveni. Borite se protiv njih tako što ‘klatite’ oprugu, i vaš cilj je da pređete sve ove prepreke da biste došli do drugog kraja LED trake. Planiram da podržavam ovu igru dugo vremena i nadam se da ću moći da je pokažem još više, širom sveta. Takođe želim da napravim varijacije, na primer sa zaista dugačkom LED trakom (do sada sam na 30m), ili predimenzionisanim kontrolerom, ili manjom verzijom koju svako može da stavi u svoje sobe. 

Nije ti prvi put u Beogradu. Kakvo ti je iskustvo u radu sa mladim ljudima ovde?

Uživam da dolazim u Beograd – to je živahan i zanimljiv grad, i ovde imam par prijatelja. Mladi ljudi na radionicama koje sam vodio u Beogradu bili su veoma zainteresovani i željni da nauče više o hardveru i mom radu. Voleo bih da se vratim i pokažem više onoga što radim jednog dana!